Мала, али одабрана екипа, се у суботу ујутру (27. 09. 2025.) упутила према Јулијским Алпама, са надом да их киша неће много спријечити у њиховом планираном походу.

Прва дестинација тог дана је био тржни центар „БТЦ“ у Љубљани, гдје су неки искористили прилику да купе понешто од планинарске опреме, да се попије кафа и  презалогаји.

Након тога смо се упутили према једном од најљепших мјеста у Словенији – Бледском језеру, гдје су неки дошли по први пут.  Иако је вријеме било облачно, језеро нас је дочекало у пуном сјају, мирна површина попут огледала и црквица на острву која изгледа као да је из бајке. Уживали смо шетајући обалом, у нестварном погледу, неки су пробали преукусну бледску кремшниту и направили феноменалне фотографије.

Послијеподне смо се упутили према планинарском дому “Блејска коча“ (1630 мнв), гдје су нас дочекали љубазни и топли домаћини, са осмијехом и локалним пићем. Ноћ је била весела, уз пјесму и планирање сутрашњег успона.

Ујутру смо поранили, као што то планинари увијек и раде, те се након кафе, чаја и доручка окупили испред дома и договарали око детаља за поход. Били смо радосни што још увијек није било кише коју су најавили, мада ни киша планинарима не може ништа. Поглед на планину и стазу која нас чека био је обавијен маглом, те нисмо могли у потпуности да видимо прелијепе и оштре врхове. Ипак сама стаза, чак и кроз маглу, нас је својом љепотом оставила без даха.  Уживали смо у свјежем ваздуху, и корак по корак лагано стизали до разноликих предјела. Кораци су били некад лаки, некад тешки, а магла нас је пратила скоро цијелом стазом, мада је било и прозрачних предјела,  понекад и зрака сунца, као да смо одједном закорачили у неки други свијет. Успут смо сретали и друге планинаре и туристе, са којима смо размијенили покоју ријеч. 

Корак по корак, стаза је постајала захтијевнија, уз сипаре па до стијена које су уз веће успоне водиле пред скоро сам врх. Стијене су биле изазов, некима мало и већи, али су успјешно савладане уз инструкције и помоћ водича. На врху су нас дочекали и други планинари, али и вјетар и магла, те нажалост нисмо са врха успјели да видимо предивне предјеле и поглед који би се ширио са те висине. Након кратког задржавања и фотографисања, упутили смо се лагано назад, уз кишицу која је тад кренула да сипи, али не толико јако да би нас омела у повратку са врха и осјећају задовољства што смо освојили Вишевник – 2050 мнв.

Задовољни и насмијани смо се вратили у дом, а потом упутили кући, уз препричавање утисака и намјеру да се Јулијским Алпама поново вратимо.

Текст написала: Сања Топић

Фотографије: Јелена Новаковић, Милан Мрђа, Сања Топић и Марко Сарић