Недјељно јутро, 2. новембар 2025. године наша весела дружина окупила се код хотела на Мраковици, спремна за изазов од 26 километара – стазу која води преко Лисине, као највишег врха Козаре, све до Ивањске. На папиру то звучи лагано… али кад се крене, схватиш да папир не показује узбрдице!
Већ на првим километрима, сунце нас је почастило топлином, а Козара својим погледима. Са сваким кораком отварали су се видици – благи брежуљци, густе шуме и покоји храбри храст што се још не да јесени.
На Превијии смо, у планинарском дому, направили дужу паузу, гђе су нас љубазни домаћини дочекали са чајем и укусном питом од јабука. Није изостала кафа из термосице, сендвичи, покоја чоколадица и обавезна групна фотографија. Шале нису изостале, а сви су се сложили да је Козара поново показала зашто је зову „планина доброг расположења“.
До Ивањске смо стигли уморни, али задовољни. План је био да нас воз врати кући… Међутим, како то често бива у планинарским причама, воз је имао друге планове. Након кратког вијећања и неколико телефонских позива – бус је постао наш нови спаситељ. Није ни лоше: уз пјесму и смијех, повратак је прошао брзо.
На крају дана – ипак 30 километара у ногама, осмијех на лицима, и још једно сјећање више у планинарској збирци. Козара нас је опет освојила – тихо, мирисно и с пуно боја.
До сљедеће авантуре – ведро и с осмијехом!
Текст: Ивана Калинић Илинчић
Фотографије: Радана Даљевић, Валентина Дешић, Ивана Калинић Илинчић и Марко Сарић
