Преносимо чланак из данашњих Независних новина, аутора Слободана Манојловића:
Свакоме би требало одредити да путује с времена на вријеме. Чак и више: да никада не застане дуже него што је неопходно. Човјек није стабло, везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност.
Вежући се за једно мјесто, човјек прихвата све услове, чак и неповољне, и сам себе плаши неизвјесношћу која га чека. Промјена му личи на напуштање, на губитак уложеног, нетко други ће запосјести његов освојени простор, и он ће почињати изнова. Укопавање је први почетак старења, јер је човјек млад све док се не боји да започиње. Одлазећи, чува слободу, спреман је да промјени мјесто и наметнуте услове.
Написао је ово у роману издатом прије 56 година “Дервиш и смрт” Мехмед Меша Селимовић, а мени данас може да послужи да објасним мотиве због којих путујем. Један од најбољих кошаркаша Европе свих времена Дражен Петровић, према свједочанству његове мајке Бисерке Петровић, говорио је да, када не тренира, осјећа да пропада. Исто ми се догађа када не путујем и не откривам нове ствари везане за духовност и мир. Уживам у плаветнилу Јадранског и Егејског мора и габаритима мостова у Будимпешти, жеља ми је да у годинама које долазе путујем Транссибирском жељезницом. Ипак, оно што ме највише испуњава су походи на планине. Један од њих била је акција Планинарског савеза Републике Српске “Србија и Македонија 2022”, током које сам се у периоду од 5. до 14. августа ове године попео на највише врхове Старе планине у Србији те Јакупице и Јабланице у Сјеверној Македонији. Екипа од 14 планинара је током успјешне акције обишла и манастире Манасија, Прохор Пчињски, Јован Бигорски и Свети Наум, а освјежење од успона пронашли смо на плажама Охридског језера те смо посјетили и град Охрид.
Утврђени манастир на истоку
Након поласка из Бањалуке пут нас је одвео у Манасију, вјероватно најзначајнију грађевина која припада Моравској школи архитектуре. Велелепни утврђени манастир је подигао деспот Стефан Лазаревић, чије се мошти налазе у јужном дијелу цркве. Градња је трајала између 1407. и 1418. године. Манастирски комплекс састоји се од Цркве Свете Тројице, велике трпезарије и утврђења са 11 торњева. Иако је сачувана тек трећина фресака у манастиру, живопис Манасије спаде у највеће домете српског сликарства средњег вијека.
По доласку на Стару планину стекао сам утисак да ми се због погледа које пружа, рељефа и зеленила иста може назвати Ирском на истоку. Успон на највиши врх Старе планине у Србији (планина се протеже и кроз Бугарску гђе има и виших врхова) Миџор (2.169 метара надморске висине) почели смо испод врха Бабин зуб. Уз мање падавине које су освјежиле групу у јутарњим сатима, на Миџор смо стигли око 11 часова. На путу до врха срели смо бераче боровница, планинаре из Београда, Бугарске и Сјеверне Македоније. Због лаке земљане подлоге прекривене травом уз осмијех утврдисмо да је Стара планина ливада за неке камените планине у нашем крају попут Прења или Маглића. У добром расположењу након Миџора дио групе је отишао на Бабин зуб и на тај начин почео да приводи крају авантуру у Србији.
Солунска глава, Охрид, Црни камен
Посјетом манастиру Прохор Пчињски, који се налази у близини истоименог граничног прелаза између Србије и Сјеверне Македоније, поменута авантура је завршена, а чекао нас је остатак путовања чије је крајње одредиште био Охрид. На паузи у сјеверномакедонском селу Богомил, гђе смо стали како бисмо се снабђели намирницама за успон на највиши врх Јакупице Солунску главу (2.540 метара надморске висине), упознали смо локалца Ладу, који нас је уз разговор заливен скопским пивом све позвао на ручак у Прилеп након успона, што смо одушевљено прихватили.
Након доласка на планинарски дом и приче наших домаћина о пијаном официру који је на стражарском мјесту на највишем врху Јакупице прије стотинак година војсци рекао да се са њега види 200 километара удаљени Солун (што према ријечима наших домаћина “нема везе с мозгом”), одакле наводно потиче и име самог врха, отишли смо на тог дана дуго чекани одмор. Јакупица је планински масив у централном дијелу Сјеверне Македоније, западно од Велеса, јужно од Скопља. Одушевљење код планинара изазвали су жубор планинских потока и вегетација коју ријетко можемо да видимо на колосима високим преко 2.000 метара надморске висине у нашој земљи. На планини се налазе и два глацијална језера. При изласку на сами врх упознао сам “дивну ђевојку”, три и по мјесеца стару женку шарпланинца, која припада људима смјештенима у један од објеката поред самог врха. Она ми је и била први пријатељ с којим сам могао да подијелим радост због освајања врха.
Македонски специјалитети код раније поменутог домаћина Ладе у Прилепу и посјета манастиру Јован Бигорски обиљежили су наставак путовања ка Охриду, гђе смо имали још један “слободан дан” од успона који је искориштен за посјету манастиру Свети Наум. Манастир се налази на југоисточној обали Охридског језера, основао га је је пред крај свог живота 895. године Свети Наум, сарадник Светог Климента Охридског, који је у истом и сахрањен 910. године. Удаљен је 29 километара јужно од Охрида, близу албанске границу, на стијени која доминира језером. Поред манастира налази се прелијепа плажа, из воде се пружа прелијеп поглед на манастир, а по нашој слободној процјени, температуре воде је преко 25 степени. У близини се налази и извор Црног Дрима, гђе смо се провозали чамцем и били одушевљени водом ријеке која је у овом дијелу питка.
На Јабланицу, односно њен највиши врх Црни камен (2.257 метара надморске висине), експедиција потпомогнута са два сјеверномакедонска водича, преко села Вевчани кренула је око седам часова ујутро. Јабланица је удаљена 14 километара од Охридског језера и града Струге. Гребен ове планине виши је од 2.000 метара у дужини од преко 50 километара, а Црни камен се налази у самом средишту планине. На тридесетак метара од самог сачекао нас је изазов у виду невремена праћеног градом, грмљавинама и јаким пљуском, али је екипа након брзог фотографисања кренула по наредби Љубише Араманде (вођа успона, предсједник Планинарског савеза Републике Српске) у подножје, које је због искуства планинара и добре опремљености прошло без проблема.
Наредног дана обишли смо Охрид, гђе смо посјетили Биљанине изворе, те знаменитости Старог града, од којих се највише истичу тврђава бугарског цара Самуила, Охридска архиепископија, Црква Светог Јована Канеа, Црква Свете Софије и антички театар. Од 1980. године град Охрид и Охридско језеро налазе се на попису УНЕСЦО свјетске баштине као споменик културе и споменици природе. Само 27 споменика, од чега седам у Европи су истовремено обухваћени у ове двије листе.
У повратку сам осјећао тугу што тренутно напуштам сва ова мјеста на која ћу се сигурно вратити једног дана. На ауто-путу Београд – Ниш сунце је пржило кроз прозор комбија, а мени су кроз главу пролазили мелодија и текст Џона Денвера Цоунтрy роадс, таке ме хоме/То тхе плаце И белонг/Њест Виргиниа, моунтаин мама/Таке ме хоме, цоунтрy роадс.
Посјета Амбасади БиХ
Планинари који су учествовали на акцији Планинарског савеза Републике Српске “Србија и Македонија 2022” у повратку кући посјетили су Амбасаду Босне и Херцеговине у Скопљу, гђе их је примио амбасадор Драган Јаћимовић.