Нисам знао пуно тога о трећем највишем врху Грузије – Казбеку прије него сто сам се одлучио да га пењем. Људи са овог подручја ту планину не пењу превише често из очигледних разлога. Нижа, али технички пуно захтјевнија од Елбруса, Дамаванда или Арарата, планина изнад 5000м које су нама „најближе“, иако више су више од Казбека популарније су и засигурно лакше за испењати. Елбрус нисам пењао, за Арарат и Дамаванд то могу потврдити.
Први пут сам за Казбек чуо од другара планинара Горана, Иванчице и Јовице који су га испењали прије пар година, планина која је по њиховим ријечима поприличан изазов и нимало безазлена. Потврђујем, но исто тако признајем да је нисам схватио толико озбиљно и да сам могао бити боље припремљен за ту авантуру. Сем њих можда знам још 2-3 особе које су испењале Казбек. Ниједна планина није за подцјенити, а Казбек са глечером, ненормално високим температурама које овде године свуда владају, константним одронима камења и врло промјењивим временом посебно није и то је прва грешка коју сам направио. Могао сам се и више спремити, на све начине.
Казбек са својих 5047 м.н.в. (по неким изворима и 5033 м.н.в.) је планина која ће вас тестирати на сваки могући начин. Вашу психу, издржљивост, знање, кондицију, стпљење…. Успон почиње из села Степантсминда, села које живи од туриста и вјероватно шверц комерц послова са Русијом, пошто је граница у близини. Већ током аклиматизације увидјели смо да ће то бити све само не лагано. Затопљење није заобишло ни ову планину, тако да је глечер испуцао више него иначе, ујутро температуре нису ниске као што би требале бити, одрони камења које пролазимо на једној дионици су чешћи него иначе, па имате избор бјежати од камења или ићи на испуцали глечер. Ми смо изабрали ово друго, пратећи стазу која води преко глечера кроз прави мали лавиринт стијена, пукотина, блата, пјеска, леда и свега што се тамо може наћи. Иначе акцију је организовало планинарско удружење „Алма Монс„ из Новог Сада, а водичи су нам били Синиша Царевић и Дмитри Баранов, укупно нас је било 11 из Србије, БиХ и Црне Горе, а на завршни успон нас је кренуло 10, а самом врху је приступило 6 планинара. Мој пут ка врху завршио је на начин на који нико не жели, падом у пукотину приликом преласка глечера на око 4300 м.н.в. што је за последицу имало повреду ребара за коју нисам одмах био сигуран шта је, а ометала је дисање и стварала константни бол приликом наставка успона, тако да сам одлучио да одустанем недуго након “чупања” из пукотине и наставка успона.
Колапс сњежног моста којим сам прелазио преко пукотине и пад у пукотину на почетку је била занимљива, смјешна и необична ситуација, барем мени, мом тиму баш и не. Мада сам и ја касније промјенио мишљење. Киле су и помогле и одмогле. Навеза и остатак екипе су одлично одреаговали и одрадили сјајан посао. А као прави водич, колега, другар Синиша Царевић се вратио са мном до кампа гдје смо чекали остатак екипе да се врати са врха до који их је водио други водич Дмитриј Баранов. Сама екипа је била састављена од сјајних људи разилчитих профила са истом страшћу – љубављу према планини и авантурама, свако од нас на свој начин. Прије доласка сам знао неке од тих људи, неке сам тек сада упознао. Засигурно ствар која нам је свима помогла и која треба бити примјер свим планинарима је та што смо од почетка до краја акције стварно били добар и јединствен тим. Барем сам ја то тако видио и доживио. Авантура на Казбеку је нешто што ћу сигурно памтити, нешто што ми је дало нека нова искуства у планини и нешто што планирам поновити.
Гледаћемо се Казбек и ја опет! 🙂
Пише: Александар Балабан, ПУ Абонос Бања Лука
